Дешавања
У Блазнави се одржавају фудбалски турнири, џипијада, дегустација вина и ...
Топографске прилике

Порекло становништва села Блазнава, општина Топола.
Према истраживању Боривоја М. Дробњаковића „Јасеница“ од 1920. до 1922. године

Од Шаторње Јасеница скреће од правца запад-исток у правац северозапад-југоисток, кроз Блазнаву просеца качерску површ и све док не уђе у нижу рипањску површ има уску, клисурасту долину. Сеоске куће су највећим делом на десној страни Јасенице и увлаче се уз долине Медведњака, Блазнавачке Реке, Скугурића и Карловца и не пењу се на брезовачку површ. Са леве стране Јасенице, на рипањској површи, блажих нагиба, мањи је број кућа, са друмским насељем и неколико растурених кућа у проширеној долини Јасенице.
Село се махом служи водом са ђермова. Има и неколико извора; главни су: Општинска Чесма (код школе), Стевановића Извор, Продановића Извор, Јазавачки Извор.
Код „Ђиласовића кућа“ је извор Рачинац, „лековита вода“ где се лече од грознице и главобоље. Код „Јовановића кућа“ је извор Липовац, такође „лековит“; на овај извор долазе и околна села „да се лече“. Имања су растурена по целом атару. Зиратно земљиште је на местима: Ђиповини, Јовановића Потоку, Бајићеву Брду, Локви. Мијаковом Долу, Дрењу, Слатини. Најбоље паше су на Главици, Буковој Страни, Песковитој Страни, Сиги, Пиштаљици. Шума је у Благовештенској Реци и на Главици. Општина има око 200 хектара букове и граничеве горе у „планини“.
Село је разбијеног типа, подељено на крајеве. С леве стране Јасенице су: Оплотњак, Ћурулића, Урошевића и Тргов- чића Крај а са десне Шевића Крај који је потоком Медведњаком одвојен од Марјановића краја у Д. Шаторњи и Река у долини Блазнавачке Реке; у Деловима су крајеви: Цвешковића, Јовановића, Дачића и Ђиласовића. У долини Јасенице, поред друма су школа, судница и механа. На Јасеници су и три воденице.

Ко су Шумадинци

Фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Када и како је насељавана Шумадија (Одломак)

Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба.
Данашње становништво Шумадије, која се празнила и пунила приликом сваког великог рата, праћеног сеобама, претежно је новијег постања и оно је веран одраз историјске судбине српског народа у последња три века.
Разматрајући својевремено прошлост и етнички састав Шумадије, великан наше науке Јован Цвијић је установио две врсте узрока сеоба и усељавања у Шумадију током векова, у којој се изгубило и са досељеницима стопило стариначко становништво. У првој врсти су историјски и психолошки узроци сеоба: турска најезда, узимање деце у јаничаре, сеобе проузроковане аустро-турским ратовима, миграције због буна, пљачкашке крџалијске хорде као узрок расељавању, сеобе услед верских гоњења и пресељавање као последица ратова за независност.
Као што је познато, услови за живот у Шумадији су благодатнији но у већини српских области. Због тога, за разлику од других области, исељавања из Шумадије није било. По томе, како је Цвијић приметио, Шумадија „као да је створена да апсорбује сав сувишак становништва које се брзо умножава прираштајем и досељавањем.“

Миодраг Миле Недељковић (Крћевац 1941-Београд 2009) је био етнолог, новинар и књижевник. У фељтону „Ко су Шумадинци“ прикупио је вредну грађу о досељавању Срба са разних подручја и у разним епохама.

Манастирско сазвежђе

Упркос свему, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. У најкраћем, по врлети, у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто је више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се находе на једном месту. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца.

Духовни зенит у најтежим временима робовања под Турцима

Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима.
Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разгроми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а пре тога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791…

"Наводимо манастире у њој, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини: Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара, Св. Арханђел (Вољавча, 1516), Св. Никола (1516) у Шаторњи, Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику, Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње, Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара, Св. Никола (1523) код Шаторње, Бахачић (1523) у Островици, Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи, Св. Никола (1525) код Јарменоваца, Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца, Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави, Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику, Куманица (1528) у Рамаћи, Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице, Св. Преображење (1528) у Врнчанима, Св. Стефан (1560) у Клатичеву, Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579), Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима, Св. Богородица (1662) у Влакчи, Лесковица (1735) у Блазнави…