Шта значи назив села Блазнава
Блазнава, село у Горњој Јасеници, на обронцима Рудничке планине, врло је лепо, питомо, и родно место, па је стога у прошлости и могло да буде примамљиво за насељавање. Да је оно одиста у давнини привукло насељенике сведоче његове старине - трагови старих станишта, остаци светилишта, рушевине манастира, стара гробља, од којих има четири која се називају - маџарским -, ископана средњевековна оруђа и оружја, налази старог римског новца и новца званог - царевка - из ковница из времена Немањића. Старост насеља и континуираност живљења у њему као да су увећани тиме што назив овог насеља није довољно јасан, па се тако Блазнава чини још древнијим насељем, јединим са таквим именом на Балкану. По народном домишљању, Блазнава је прозвана по свом оснивачу, неком Блажи, али се о њему мало поузданога зна. Прича се само да је био много богат и да је на Руднику имао толико оваца да му се млеко у олуцима, начињеним од коре дрвећа, сливало до дома. Са тим Блажом се доводе у везу два топонима у Блазнави, Блажибрдо (Блажино брдо) и Блажина црква, чији се остаци и сада познају на сеоском гробљу у крају званом Река. По другом домишљању, која је назови научна, овде је била маџарска варош, а у њој црква посвећена Св. Блазијусу, по чему је насеље прозвано Блазнава. Истина, у овом насељу је временом било Мађара и католика, па у XVI и XVII веку овде су долазили и њихови мисионари, од којих је један у Блазнави и закопан, а у гробу му је нађена метална медаља као заслужно језуитско одличје. Мањкавост првог домишљања је у томе што искаче из нашег језичког система, јер би се насеље названо по Блажи звало Блаж, Блажа, Блажани, Блажевац, Блажевци, Блажевдол, Блажевица, Блажево, Блажуј, како се у нас зову насеља са основом Блаж и Блажа, а не Блазнава. Мањкавост другог домишљања је у томе што нема никаквих историјских потврда да је у Блазнави била католичка црква, а поготово да је била посвећена Св. Блазијусу. Да то одиста нема никакве везе са именом свеца Блазијуса, потврђује и то што у Шумадији постоје два топонима која исто гласе: Блазнава (назин поља у Венчанима и њиве у Тулежу), за које се не може ни предпоставити да су ту некад биле маџарске вароши, као ни католичке цркве некаквог Св. Блазијуса. Врло је погрешно, не само јужно од Саве и Дунава, него у и Панонији, када се и тамо где се чини да има мађарског слоја, или га заиста и буде, на томе стане, јер се не сме губити из вида чињеница, на коју је Јован Ердељановић тако убедљиво указао у својој студији о трагу најстаријег словенског споја у Банату, наиме да сваком мађарском слоју предходи, најмање неколико векова старији, словенски, односно српски слој, будући да су Мађари овде дошли тек 896. године. Континуирани писани помени, и то свагда под именом Блазнава, постоје од 1476. године, на основу чега се може закључити да је село имало овај назив и пре турског поробљавања. Дакле, назив поуздано датира из старе, средњовековне, српске државе, па му и одгонетку треба тражити у српској старини
Блазнава на мапи Србије Блазнава је насеље у Србији у општини Топола у Шумадијском округу. Према попису из 2002. било је 591 становника.
Света Тројица „Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни”.
Фотографије Блазнаве Крајолик, старе куће, виногради и воћњаци, производња вина и ракије...
Топографске прилике
Порекло становништва села Блазнава, општина Топола.
Према истраживању Боривоја М. Дробњаковића „Јасеница“ од 1920. до 1922. године
Од Шаторње Јасеница скреће од правца запад-исток у правац северозапад-југоисток, кроз Блазнаву просеца качерску површ и све док не уђе у нижу рипањску површ има уску, клисурасту долину. Сеоске куће су највећим делом на десној страни Јасенице и увлаче се уз долине Медведњака, Блазнавачке Реке, Скугурића и Карловца и не пењу се на брезовачку површ. Са леве стране Јасенице, на рипањској површи, блажих нагиба, мањи је број кућа, са друмским насељем и неколико растурених кућа у проширеној долини Јасенице.
Село се махом служи водом са ђермова. Има и неколико извора; главни су: Општинска Чесма (код школе), Стевановића Извор, Продановића Извор, Јазавачки Извор.
Код „Ђиласовића кућа“ је извор Рачинац, „лековита вода“ где се лече од грознице и главобоље. Код „Јовановића кућа“ је извор Липовац, такође „лековит“; на овај извор долазе и околна села „да се лече“. Имања су растурена по целом атару. Зиратно земљиште је на местима: Ђиповини, Јовановића Потоку, Бајићеву Брду, Локви. Мијаковом Долу, Дрењу, Слатини. Најбоље паше су на Главици, Буковој Страни, Песковитој Страни, Сиги, Пиштаљици. Шума је у Благовештенској Реци и на Главици. Општина има око 200 хектара букове и граничеве горе у „планини“.
Село је разбијеног типа, подељено на крајеве. С леве стране Јасенице су: Оплотњак, Ћурулића, Урошевића и Тргов- чића Крај а са десне Шевића Крај који је потоком Медведњаком одвојен од Марјановића краја у Д. Шаторњи и Река у долини Блазнавачке Реке; у Деловима су крајеви: Цвешковића, Јовановића, Дачића и Ђиласовића. У долини Јасенице, поред друма су школа, судница и механа. На Јасеници су и три воденице.
Ко су Шумадинци
Када и како је насељавана Шумадија (Одломак)
Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба.
Данашње становништво Шумадије, која се празнила и пунила приликом сваког великог рата, праћеног сеобама, претежно је новијег постања и оно је веран одраз историјске судбине српског народа у последња три века.
Разматрајући својевремено прошлост и етнички састав Шумадије, великан наше науке Јован Цвијић је установио две врсте узрока сеоба и усељавања у Шумадију током векова, у којој се изгубило и са досељеницима стопило стариначко становништво. У првој врсти су историјски и психолошки узроци сеоба: турска најезда, узимање деце у јаничаре, сеобе проузроковане аустро-турским ратовима, миграције због буна, пљачкашке крџалијске хорде као узрок расељавању, сеобе услед верских гоњења и пресељавање као последица ратова за независност.
Као што је познато, услови за живот у Шумадији су благодатнији но у већини српских области. Због тога, за разлику од других области, исељавања из Шумадије није било. По томе, како је Цвијић приметио, Шумадија „као да је створена да апсорбује сав сувишак становништва које се брзо умножава прираштајем и досељавањем.“
Миодраг Миле Недељковић (Крћевац 1941-Београд 2009) је био етнолог, новинар и књижевник. У фељтону „Ко су Шумадинци“ прикупио је вредну грађу о досељавању Срба са разних подручја и у разним епохама.
Генерал и државник Миливоје Петровић Блазнавац
Генерал и државник Миливоје Петровић Блазнавац (Блазнава, 16.мај 1824. - Београд, 5. април 1873) је необична личност у Србији свога доба. Из шумадијског села кренуо је као бојаџија, али је у једном времену држао све полуге власти у својим рукама. Никад није демантовао да је наводни ванбрачни син кнеза Милоша. Као осамнаестогодишњак је пришао „Вучићевој буни" и то му је донело прво значајно наместење у попечитељству унутрашњих дела. Уз подршку Стевана Петровића Книћанина постао је ађутант кнеза Александра Карађорђевића, са чином капетана. Повратком кнеза Милоша на власт губи све позиције и бива прогнан у родну Блазнаву. Кнез Михаило га поставља за управника крагујевачке „Тополивнице", а од 1865. је министар војни, уместо Француза Иполита Мондена. После погибије кнеза Михаила (10. јун 1868) пресудно је утицао да се на власт доведе малолетни Милан Обреновић. За себе узео готово диктаторску власт и Катарину Константиновић, којом је желео да се ожени кнез Михаило и тиме изазвао низ политичких и јавних проблема при крају своје друге владавине. У Другом намесништву (1868-72) био је заједно с Јованом Ристићем и Јованом Гавриловићем. Женидба Катарином Константиновић донела је гласине да Блазнавац жели престо. Када је, 1872, кнез Милан преузео престо у своје руке, Блазнавац је постао председник владе. Изненадна смрт од срчане капи снашла га је 24. марта/5, априла 1873, у четрдесет деветој години. Хроничар старог Београда, Кошта Н. Христић, описује његов погреб:« Погреб Блазнавчев био је импозантан, али чисто званичан и хладан. Нови режим више се Блазнавца прибојавао него сто се у њега уздао. Као у некој хитњи, он је одмах сутрадан сахрањен у породичној гробници Јеврема Обреновића у Раковици.
Презиме Шевић
Шевића има у многим крајевима Србије, у Војводини (колонизовани после Првог или Другог светског рата), у Босни, Далмацији, Лици и Славонији.
Шевиће, у Шумадији, на пример, налазимо у селима области Јасеница од којих већина славе Светог Алимпија, па се може сматрати да су истог порекла, а неки славе Св. Архангела и за њих се наводи да им је "непознато" порекло. Према објашњењу Б. Дробњаковића, Шевићи из Блазнаве вуку корен од јасеничких Шевића а пореклом су из Сјенице, одакле им је дошао, негде крајем 18. века, прадеда (према бележењу из времена око I светског рата). Он се најпре населио у Моштању код Винче, да би се, са породицом, након пропасти Првог српског устанка, као и многи други, склонио "преко", у Срем, а касније се увећана фамилија са више одељених младих домаћина делом вратила и населила у јасеничким селима, Београду и Лозници, док су неки остали у Срему. Сјеница је била само једна од етапних области њиховог досељавања у Србију и, по свему судећи, Шевици су старином - као и толике друге породице с оне стране Дрине, из Херцеговине. Иначе, презиме Шевић је новија варијанта старог презимена Шево (то се јасно види из примера Шева и Шевића из области Унац који славе исту славу, Лучиндан) а њих, као и Шевића, који су независно од јасеничких Шева додали "-ић", има и у западној Босни.
Три Шевића - Јован, потпуковник и син ррм Петар, лајтриант, као и капетан Живан - спомињу се међу организаторима пресељења Срба-граничара у Русију средином 18. века. Јован Шевић је био и оснивач колоније Славјано-Сербија у данашњој Украјини (друга таква колонија била је Нова Србија). За ове Шевиће зна се да су били угледна властелинска породица која се у Угарску доселила у 16. веку - али то не искључује могућност да су пореклом из динарског подручја.
Основно презиме Шево могло је остати од надимка неког далеког претка - али највероватније не од љупке птице шеве. У "Рјечнику хрватскога или српскога језика ЈАЗУ" тврди се да то име потиче од облика "шевељ" (надимка "шевастом", тј. хромом, шепавом човеку, па се јавља и презиме Шевељ (у дубровачком залеђу и Подгори код Макарске), ово потврђује нашу претпоставку да су Шеве у Расном ("џемат Расно"), у западној Херцеговини, где су најраније забележени, првобитно били Срби, јер је у овим крајевима некад преовладавало српско становништво, временом покатоличено и похрваћено. То изричито тврди Јевто Дедијер. наводећи да су преци Шева у родном Унцу су као раније православни Срби славили Ђурђевдан (а славе се, знамо, понекад и мењају), "пре 250 година" у време Дедијерових испитивања (из 1899-1909, дакле пре неких 340 година) одбегли пред Турцима из Ти(х)аљине, најпре у Броћно, где су неки и остали (и тамо их је тада још било), а остали у првој половини прошлог века прешли у Расно.
Манастирско сазвежђе
Упркос свему, свеједно колико пута и каквим начинима кидана, никада није прекинута нит пркосне устрајности манастирског жића у Руднику. У најкраћем, по врлети, у гудурама и на обронцима Рудничке планине подигнуто је више од педесет српских манастира, што је више но игде у Српству, на нашим етничким и духовним просторима, а да се находе на једном месту. Неколико манастирских скупина посеже за атрибутом да су они српске Свете горе (Фрушка гора, Овчар-Каблар и сл.). У том погледу планина Рудник нема премца.
Духовни зенит у најтежим временима робовања под Турцима
Непроцењиво драгоцена улога рудничких манастира у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини била је у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима.
Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви руднички манастири. Насиља и чести разгроми, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу доходећи често, сукобљавајући се у смеровима, утицали су на судбине рудничких манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а пре тога су страдавали руднички манастири 1409, 1413, 1425, 1427, 1438, 1439, 1459, 1594, 1683, 1788, 1791… 
"Наводимо манастире у њој, по изворима колико су нам сада доступни, стављајући у заграде годину њиховог најранијег значајног помена у писаним сведочанствима, по старини: Св. Стефан (1476) у Блазнави, Благовештење (1476) код Страгара, Св. Арханђел (Вољавча, 1516), Св. Никола (1516) у Шаторњи, Св. Стефан (1516) код села Враженово које је тада постојало у Руднику, Св. Арханђели (друго име: Ранчић, 1516) код Шаторње, Св. Пречиста – Ваведење (1516) у Штрпче пољу код Страгара, Св. Никола (1523) код Шаторње, Бахачић (1523) у Островици, Св. Пречиста – Ваведење (1525) у потесу Срејовац (погрешно уписано, уместо: Срњевац) у Доњој Шаторњи, Св. Никола (1525) код Јарменоваца, Св. Арханђели (1528) код Јарменоваца, Св. Никола (1528) у Скугрићу у Блазнави, Св. Пречиста – Ваведење (1528) у селу Турчино које је тада постојало у Руднику, Куманица (1528) у Рамаћи, Св. Пречиста – Ваведење (1528) код Бруснице, Св. Преображење (1528) у Врнчанима, Св. Стефан (1560) у Клатичеву, Св. Ђорђе (други назив: Враћевшница, 1579), Св. Арханђел Михаило (друго име: Обровин или Вујан, 1597) у Вујетинцима, Св. Богородица (1662) у Влакчи, Лесковица (1735) у Блазнави…